Uncategorized

Postoje različiti nivoi karmičkih refleksija u čovekovoj sudbini. Od veoma širokih uslova koji predstavljaju vreme rođenja unutar određenog dela zemaljsko-kosmičkog ciklusa (na primer rođenje u izrazito surovim klimatskim uslovima kao u ledenom dobu, ili pre ili posle neke veće prirodno kosmičke pojave (potresi, asteroidi, vulkani) koja utiče na milione živih bića), do užih uslova koji predstavljaju genetsko-psihološke aspekte porodice i bliže okoline.

Iako je učenje o karmi i reinkarnaciji tradicionalno najzastupljenije na istoku (Indija, Kina), ono se oduvek prenosilo i u zapadnim ezoteričnim školama kao sastavni deo učenja, posebno na višim stepenovima inicijacije gde se po pravilu otvaraju duboka podsvesna sećanja, unutrašnja vizija i dolazi do povećane percepcije stvarnosti.

Učenje o karmi i njegovo razumevanje je blisko povezano sa duhovnim učenjem o vantelesnom nastavljanju bića iz postojanja u postojanje, kao i kroz različite dimenzije stvarnosti. U šamanizmu je ovostrano i onostrano blisko isprepleteno, a korištenje psihodelika i transeva služilo je i služi da se taj razmak dodatno smanji.

Ovo je veoma staro filozofsko pitanje, a odgovor bi se mogao po mom iskustvu sažeti na sledeći način. Slobodna volja postoji i proporcionalna je čovekovom nivou i stanju svesti i bića. Ovde slobodnu volju definišem kao sposobnost da se donose odluke i utiče na svoj mevp (materija, vreme, prostor, energija) nezavisno iz svoje kosmičke tačke gledišta, istovremeno poštujući etičke kodekse (ne stvarajući novu negativnu karmu)

Svako živo biće ima bioenergetsko polje koje vibrira i zrači u njemu i oko njega, u telu i energetskom prostoru. I neživi objekti imaju energetsko polje ali drugačijeg oblika i frekvencije. Senzitivni ljudi opisuju ovo energetsko polje ili takozvanu auru kao prelivajuću svetlost različitih boja, sa talasastim ili pulsirajućim oblikom.

U određenim periodima čovekovog života nezaobilazno dolazi do suočavanja sa izazovnijim aspektima ljudskog postojanja. Kod nekih ljudi i sudbina prve životne krize počinju veoma rano, još na samom početku detinjstva kroz traumatske doživljaje u odrastanju i odgoju.

Kao neko ko je prošao u određenoj fazi svog razvoja iskustvo geštalt, jungovske i bioenergetske psihologije, sklon sam tvrdnji da je ovo najvažniji aspekt na savremenoj stazi samospoznaje pored direktnog rada na kontaktu sa sobom kroz duhovne tehnike. Postoji više bitnih razloga za ovo, a da bi se oni razumeli malo ću se vratiti u prošlost puteva samospoznaje i prosvetljenja.

Bez disanja nema života, to je svakome poznata činjenica. Bez hrane možemo u proseku živeti nekoliko nedelja (iako je moguće programirati življenje na prani, energiji preko disanja, ali to je druga tema), bez vode svega nekoliko dana, a bez vazduha 15 minuta. Disanje je toliko integralni deo našeg života da ga ne primećujemo sve dok se neizložimo jačem uzbuđenju ili naporu.

Prelaz iz stanja svesti koje odgovara manipuri u anahatu, je veoma važna stanica u razvoju svesti ljudskog bića. Ovde se po prvi put pojavljuje svest o zajedništvu bazirana na plemenitijim osećanjima i vrlini ljudskog saosećanja. U biću počinju da se bude suptilnije energije emotivnog nivoa i stvarnost počinje da se doživljava kao iskustvo koje ima dublji značaj. Ovde se po prvi put fokus svesti pomera sa “ja” na “mi”.

Iako je razvoj svesti primarno individualan proces koji je isprepleten I blisko povezan sa sazrevanjem ličnosti, i ne može se potpuno predstaviti šematski, postoje značajne stanice na tom putu. U jogi su procesi razvoja svesti na putu prema prosvetljenju predstavljeni različitim stepenovima vladanja nad umom i psihičkim sadržajima, kako bi svest mogla da se fokusira na ono što je iza pojavne stvarnosti i dominacije čula, to jest na istinsko sopstvo koje je kosmička ili totalna svest.