Da bismo razumeli odnos novca i duhovnosti, prvo moramo razumeti činjenicu da novac sam po sebi ne postoji (osim kada ga štampate bez pokrića, što na žalost postoji kao praksa i danas ali to je druga tema…). Novac je izmišljen kao praktičnije sredstvo za prenos i razmenu vrednosti od direktne razmene dobara. Dakle novac je sredstvo za prenos i razmenu vrednosti.

U drevna vremena članovi plemena bi šamanu donosili hranu, poklone i zlato jer se njegova veština veoma cenila i to bi bio način iskazivanja poštovanja i vrednovanja njegovog rada. Šaman je savetnik, iscelitelj, vidovnjak, mudrac, i njegova reč se ceni i poštuje. To poštovanje se iskazuje ne samo na rečima, nego i delima i konkretnim materijalnim darovima.

U današnje vreme često imamo dvostruku konfuziju, informaciju da je duhovnost nešto apstraktno što ne zaslužuje materijalnu kompenzaciju, i sa druge strane informaciju da je novac nešto prljavo što ne zaslužuje da se meša sa uzvišenim duhovnim vibracijama. Kada pričamo o novcu mi zapravo uvek pričamo o praktičnom odnosu prema vrednostima, stvaranju i razmeni vrednosti.

Vrednosti mogu biti razne, na primer plaćanjem odmora i putovanja mi kupujemo vrednost lepog osećanja, uživanja, avanture i relaksacije, i spremni smo za to da damo određeni procenat naše stvorene vrednosti koja se ogleda u zarađenom novcu. Nekome je skup kurs meditacije ali mu nije skupo da da trostruko veći novac za markirane cipele, koje mu podižu status među slično-mislećim ljudima. Ovo na praktičan način pokazuje kakva je naša praktična skala vrednosti.

Da bi bio čist, proces zarađivanja mora biti etički utemeljen; ono šta nudimo trebalo bi približno da odgovara vrednosti koju dobijamo. Proizvod treba da ima određeni obećani kvalitet, radnik treba da je korektno plaćen, učitelj da ima solidno i utemeljeno znanje u praksi, iscelitelj da je efikasan i da zaista leči i pomaže. U tom slučaju je razmena vrednosti u balansu i karmički ne opterećuje nas niti druge. To je takozvana win-win situacija.

Problem sa novcem nastaje u preovladavajućoj vibraciji materijalizma i slepih želja, gde se forsira zarađivanje koje je često u neskladu sa stvarnom vrednošću; sve postaje marketing bez sadržaja i teško je razlučiti kvalitet od manipulacije. Ovo se često na žalost reflektuje i na profesionalce iz oblasti alternative i duhovnosti. Neki kursevi i časovi postaju veoma skupi i nedostupni prosečnom čoveku, što dovodi duhovnost i procese rada na sebi na loš glas (priča o duhovnosti a troši nemilice na skupa kola, ljubavnice, provode i putovanja…).

Neke od ovih kritika usmerenih na zarađivanje pojedinaca u oblasti samorazvoja su svakako opravdane, ipak jasno je i da ljudi koji su posvetili ceo svoj život i vreme učenju i pomaganju drugima moraju od nečega da žive. Čovek u visokoj vibraciji uvek je umeren, i trudi se da kreira što veću vrednost svojim vrednim radom. Ašrami i duhovne zajednice na istoku obično su imali neku vrstu pokroviteljstva, bilo od lokalnih poštovalaca, ili od radže (vladara) i njegovih priloga.

Usamljeni šumski sanjasini takođe su obično imali svoje hodočasnike koji su im donosili hranu i poklone kao znak poštovanja. Međutim ova filozofija stvarnosti pripada prošlosti. Živimo u vreme Vodolije gde dolazi do preplitanja svih nivoa, duhovnih, naučnih, materijalnih i njihovog ujedinjenja pod prosvetljenom svešću novog čoveka. Tema je sloboda stvaranja na svim nivoima i voljni uticaj na praktičnu promenu stvarnosti u nama i oko nas.

Svega toga nema bez stvaranja vrednosti i resursa, čega je važan deo i razmena resursa, znanja i iskustva. Da li je moguće da prosvetljen čovek bude imućan ili bogat? Pod uslovom da etički posluje, i da je njegova ideja ili proizvod zaista vredna i pomaže ljudima na neki način i dodaje vrednost koja ima smisla, teoretski je moguće. U praksi to često izgleda drugačije, usled nerealnog marketinga, iskorištavanja radne snage i pada u iskušenja moći, seksualna, statusna, hedonistička iskušenja,itd.

Bogat a prosvetljen čovek bi trošio novac na otvaranje centara za meditaciju, besplatno deljenje knjiga, pomoć siromašnima i bolesnima, i verovatno bi sam živeo skromno pokazujući svojim svakodnevnim primerom suštinu života i svejedinstva. Svakako ne bi trošio novac na statusne simbole, pošto je to dečiji nivo razvoja svesti i duše.

Jasno je iz svega napisanog da je tema o novcu kompleksna i da više govori o našim vrednostima i životnoj filozofiji, nego o materijalizmu u užem smislu te reči. Kako se čovekova svest menja menja se i njegov odnos prema novcu, materijalnosti i zarađivanju, a ključne reči su etika i umerenost.